Zavičajna crtica

Piše Miroslav Kosović

Evo nas u Borsalinu, na okupu su sve kvartovske zvijezde, a Zeleni je najsjajnija među njima.

- „Sine, tip je lud ka sto ludih, tip je Batman, razumiš, udimija se ka leteći medvjedić , u mrkloj mračini skakuće po onoj bodljikavoj žici iznad vrata, naslonija se na nju punim dlanom, krv mu piša iz ruke, ali brajo ne jebe,nekako se uspija popet priko i otvorit iznutra. I sad ulazimo, Dena debil nas čeka iza vrata i dalje rikava od smija, probudija svu magarad i plamence, lavove, kokoši, šta ti je znam čega sve ima tamo, počelo sve rikat i njakat. I ništa, jebiga, šta ćeš, iz dosade počeli malo podjebavat životinje, trest žicu i rugat se bezveze, kad ono uberem Protočnog di pesli u nešto u mraku i ne jebe, razumiš, ne miče se nego pesli. Vidin ga cili živčan, kažen šta je koji kurac, Protočni, odgovori mi, budalo. A brajo je već dotad, dok smo sidili na Matejuški, bija zadavija pet ili šest zidarki, a i popušili smo bili ćora dobrih 30 deka, jebote bilo pola livade, vidin ga di stoji izraketiran i ništa mu nije jasno. I priđen, sine, kavezu i, kako je Misec bija dosta jak, skužin da nas iznutra gleda krokodil i to drito u oči, a Protočni stoji i ne miče se, gleda i on njega nazad, gledaju jedan drugoga ka dva idiota. A šta će beštija, jebiga, nije se makla ima dva'est godina, sićan se kad sam ka dite dolazija sa staron, uvik je u istom položaju. Ono, leži u lokvi i ne jebe živu silu. I, pazi ti koji je to jebeni kralj, da ga beštija nervira za popizdit, i počea bacat prvo neko granje po njemu, a onda, kako se ovaj i dalje nije mica, izvadija kitu i počea pišat. I piša mu redikul drito u oči, ali krokodil se i dalje ne miče ka iz dišpeta, a Protočni sve više pizdi, stari, vidiš mu na faci da ga mrzi i da bi najradije skočija u oni kavez. Popizdija, počea urlat, psovat, da će ga zapalit, šta ti ja znam, a ja umirem od smija, suze mi na oči.
- I? – upadne Purger.
- A ništa, ajde nekako se smirija, maka sam ga otamo, kad ono skužin da nema Dene. Jebote, prisiklo me, bija je već našikan ka magarac kad smo se s Vidilice penjali u šumu, pa' je sedansto puta . A i vrime je za maknut se otamo, šta ja znam, možda upadne čuvar ili đankete šta se bodu po šumi, a i triban na posal ujutro. I odemo mi malo naprid, kad ga ono skužimo u kavezu s 'ticama.
- S kak'in 'ticama? – upita Tomo Japanac.
- Ma s 'ticama grabljivicama, jebote, stoji u kavezu gol do pasa, da ima plan. Kažen ja jesi ti lud, jebote, kak'i plan, a on da ima brata u Rusiji, da će mu on riješit pet milja eura ako donese neku egzotičnu 'ticu.
- Pa i ima brata u Rusiji. – potvrdi Basta.
- A znan da ima, debilu, u Toljatiju, ali čovik je poslovođa u nekoj tvornici nekih pizdarija, a ne jebeni diler 'ticama. Koji ti je kurac? – vrati mu Zeleni nervozno.
- Pa šta ja znan, jebiga, samo govorin.
- Ajde ne seri i slušaj dalje. I sad pazi lika, nabrija' se, da će on uvatit 'ticu i počea se penjat gore po žici, po onoj mrkloj mračini. A ono sve smrdi, na podu 'tičja govna i neko korito s vodon, a Dena debil gore na žici, ka on će se njoj prišuljat. A nema pojma ni šta 'vata ni čemu se šulja, iako se vidi da je komad 'tice, brajo, nije zajebancija. I, fala bogu, debil skužija nakon pet pokušaja da će slomit vrat zakurac jer mu ova svaki put pobigne na drugu stranu kaveza.
- I?
- I odjednom ode redikul, pokupi se bez riči i izađe vanka iz zoološkog. Šta je sad, u pičku materinu? Ja za njin, a debil doli niz skale prema Vidilici. Da ga pričekamo, da ide do auta sekund. Ja i Protočni sili popušit duvan, i stvarno, evo ti njega nazad za deset minuti sa – špurtilon.
- Špurtilon? Odakle mu špurtil, jebote?– u nevjerici će Tomo Japanac.
- Neman pojma, Astra je bratova pa valjda njegov. Stari, ja nisam moga virovat! Pazi, jebote, bolesnik je donija špurtil, ka' da lovi leptire ili gavune, i ravno u kavez po onu jadnu 'ticu. Stari, lud je, u elementu je, maše, razumiš, lamata po tom kavezu, prvo je bija opizdija po njoj onim aluminijskim obručem, a onda je i nekako i uvatija. Bacija se na nju ka', šta ja znam, Mirko Filipović jebiga, a ja vičen „Nemoj, nemoj, speštat ćeš je!“ . A ova kri'šti od ispod majice, lamata krilima, perje frca okolo, i mi s njom doli nizbrdo, ljudi prolaze i zbunjeno gledaju dok ovon debilu škanjac mišar ispod majice čoka po sisama. Stari, ja ti to ne mogu opisat', to je ono, van razuma bilo.
- Kako si zna' da je škanjac? – javi se Purger.
- A pročita na onoj pločici na kavezu. I mi s njim u Astru, molim boga da nas ne zaustavi pandurija. Stigli na Skalice, pitan ja Denu šta sad, a on da ga vodi doma, starci su mu u Postirama na vikendici. Dođi sutra nakon posla do mene, kaže. Jebiga, bilo mi je dosta, četiri ure ujutro, triba ić' leć. I ništa, razišli se.
- Čekaj, odvea ga je doma? Pa di ga je drža? – prekine Basta.
- Slušaj, debilu. Sutra nakon posla mi do Dene, a ovaj još uvik mortus od sinoć. Odvea nas u svoju sobu, uđemo i skužimo da su vrata od ormara širom otvorena. Pogledan ja unutra, a ono jadna beštija mirno čuči na onoj prečki za obisit odijelo, oblipija joj krila selotejpon, a priko očiju joj vaterpolska kapica - s brojen 19.
- Hahahaahaa! A sad ga sereš! Ahaaahahaa! – odvali ekipa uglas.
- Majke mi mile, to da je smiri valjda, slika san mobitelon. I kažen ja pa koji kurac, i ne mogu doć' od smija do ri'či, gušin se, razumiš, kad ono skužin da na krevetu leži pršut. Stari, leži pršut! I gotovo, ja i Protočni po podu, a ovi debil objašnjava da šta će joj drugo dat, da je mesožderka. Sine, zamisli, zamisli, ljušti drniški pršut fetu po fetu, a ova čoka pod onom vaterpolskom kapicom!
- O, jebote, o, jebote!
- Stari, to ne možeš virovat…
- Je li zva' brata na kraju? – upita Purger.
- Ma je, zva je, a šta misliš šta mu je ovaj reka'.
- Šta, propala mu transakcija?
- A, 'e.
- Isuse, koji debil. I šta sad?
- Kurac, šta će bit, ništa, reka ju je noćas ostavit isprid zoološkog, prije nego mu se vrate starci.
- A, jebote…

Dok se smijeh postupno stišavao, Zeleni je, paleći cigaretu, nehajno promatrao par respektabilnih sisa koje su upravo bile promicale horizontom. Neko je vrijeme tako sjedio, a onda se, pokupivši sve račune sa stola, bez riječi otputio prema šanku, kako to već rade superzvijezde.


Kratka biografija
Rođen 1982. u Splitu gdje je završio srednju školu. U Dubrovniku završava ekonomiju i poslovne znanosti, a 2008. magistrira na Fakultetu političkih znanosti u Zagrebu. Proveo dugo vremena u inozemstvu, u Sjedinjenim Američkim Državama i Irskoj, radeći na različitim poslovima. Putuje po svijetu, piše prozu i objavljuje radove iz područja političke filozofije i književnosti u raznim časopisima i zbornicima. Trenutno živi i radi u Zagrebu.


 

Facebook komentari

Novo u katalogu